На простору општине Чајниче много је природних ријеткости и културно-историјских споменика.
Природне ријеткости присутне су свуда на цијеломе простору општине.
Нетакнутa прирoa ва ријека и потока обилује шароликом разноврзношћу.
Богато културно историјско наслијеђе Чајниче ставља у групу угледних мјеста која су се током вијекова обликовала и прилагођавала.
Мјесто граница, управа људских надања, вјеровања, путева и љепота у свом колориту разноврсности издваја многе појединости попут: архитектуре, културе, социолошких и правних карактеристика, школства, спорта медицине и религије.Из старијег периода су споменици:- локалитет Мраморје код Међуријечја – гдје су пронађене праисторијске исредњовјековне ископине,
- црква Успенија пресвете Богородице из ЏИВ вијека,
- храм Успенија пресвете Богородице,
- црква Вазнесења Господњег на заборку,
- римокатолицка црква Светог Бенедикта,
- Музеј Српске православне цркве у Чајничу,
- из периода Османлијског царства джамија Синан бега,
- Спомен дом ,,Друге пролетерске бригаде",
- зграда школе у општини града,
- зграда Полиције,
- зграда Беледија,
- остаци Санаторија на Метаљци.

У историјским документима се први пут помиње 1477. године као један од важнијих градова у Херцеговачком санджаку.
Развоју Чајнича у то време посебно су доприносили рудници гвожђа, једини у Херцеговачком санджаку као и положај који је заузимао на трговачком путу између Дубровника и Истанбула.

Чајниче се помиње у XIV вијеку као мала варош, кроз коју пролазе путеви од југа према истоку и обрнуто. Према неким старим записима из времена турске владавине, Чајниче је наводно, добило име по води (Чајниче-на персијском добра хладна вода), по другим записима Чајниче потиче из времена старог Рима и Грчке (римски и грчки виојници су чекали у Чајничу (очајнички) да прође зима да наставе пут даље.
Најреалније је да Чајниче носи име из средњег вијека када су кроз Чајниче пролазили путнички каравани, те су у Чајничу правили паузе од пута, одмарали се и пили вруће чајеве да се загрију (чај-Чајниче).

Евлија Челебија у својим путописима пише да нигдје није видио такву варош чији је положај брдовит и валовит и у исто вријеме дјелује смијешно, страшно и страшиво. Она је са три стране окружена великим брдима, која се дижу до небеса. Многи предјели су сами воћњаци, као праве рајске баште. Долине ових брда су опет понори као прави бездани пакла. Сва ова варош налази се на тијесном терену, у њој има једна провалија од стијена и питоме земље, да човјек нема храбрости да погледа у провалију.

У вароши има око педесетак воденица које су нанизане једна до друге. Има три свратишта (одмаралишта-данас хотела), једно јавно купатило које је веома лијепо, умјетнички израђено са пријатним ваздухом.

Има око двјеста дућана, постоји и једна јавна кухиња за сиромашне има седам излетишта. Под једним хладњаком има бистро врело које потсјећа на врело живота (хладно је) као комад леда, тако да се у јулу не могу лако попити ни три гутљаја. У том блаженом кутку има и столица у зеленилу. Ни жега жарког сунца не може дјеловати у хладу многобројних огромних стабала. То је дебео хлад попут персиских алеја, а дирљиве пјесме више хиљада милозвучних птичијих пјесама освјежавају дише излетника.

На више мјеста текућа вода окреће роштиље на којима се без човјечијег учешћа пече месо.
У сваком углу могу се наћи заљубљени парови који слушају разноврсне музичке групе које изводе музичке тачке. Једном ријечју, становници осталих градова долазе на ово мјесто гозбе са разним јелима и пићима и приређују разноврсне забаве и састанке.
Иако се Чајниче налази на опасном мјесту, клима је веома пријатна.
Овај опис Чајнича је из 1572. ЏВИ вијека.

Око 1900. године у Чајничу су постојале двије основне школе. Прво је отворена Српска основна школа у саставу Црквене општине. У њој је радило више учитеља који су поред основних предавали и неке предмете везане за трговину.

Чајниче је имало и двије читаонице : једна је била Српске православне цркве, а друга градска. Обе су биле снадбјевене са великим бројем књига као и тадашњом штампом. Преко дана било је доста мирно, старији грађани долазили су да читају штампу и није било много посјета. Читаоница би активније почела да ради после 20 сати. После завршетка дневних послова у читаоницу су долазили чланови разних секција ( фолклорне, драмске хорске и тамбурашке). Ту су се спремале приредбе посебно су чувене Светосавска, Ђурђевданска, приредба Кола српских сестара итд. Црква је имала властити хор, који је учествовао у одржавању служби. Приредбе су биле посјећене у великом броју од грађана Чајнича, долазило је и доста заинтересованих из околних градова и села.

У Чајничу је био и богат спортски живот. Дјеца предшколске и узрасти до петнаест година вјежбали су гимнастику у школи и у гимнастичкој сали која се налазила у згради општине, била је опремљена свим могућим гимнастичким средствима. Вјежбало би се по читав дан у почетку лагане вјежбе а после мало када би се стекла спортска рутина радиле су се и доста компликованије и захтјевније вјежбе. Спортски живот се одвијао под окриљем Соколског друштва „Соко“ сви чланови имали су одговарајућу спортску опрему.
Сваке године одржавао се СЛЕТ прво у Чајничу а побједници су одлазили на даље такмичење у Сарајево или Београд.
Испод Цицеља, у самој вароши, налази се извор Врело, са доста високим водопадом. Врело има стрмо корито зато вода великом брзином тече кроз град и улива се у Јањину. На великом платоу испред ограђених на Врелу одржавало се сваког Богојављења литургија са освјештавањем воде.

Вода у Врелу увијек је била била чиста, на њему је било забрањено прање и просипање прљавих вода и ђубрета. Лјуди су могли да се напију воде из Врела не само на његовом изворишту, него и на ушћу.

Ријека Јањина сјеверноисточним дијелом пролази кроз Чајниче. На њој се, на мјесту званом Ваљарице, налазио велики базен са одскочном даском и кабинама.Прва хокејашка утакмица на Балкану одржана је је на клизалишту испред хотела „Чајниче“ 1936. године.
Чајниче је добило прву телефонску централу 1873. године, а 1929, године и своју електричну централу у власништву црквене општине. Освјетљен је био цијели град, радила су улична свјетла а и домаћинства су имала освјетљење.
За вријеме Аустро-Угарске поготово недјељом Цицељ је био једно велико шеталиште и излетиште. Свирала би се војна музика на платоу званом Променада са почетком у дванаест сати. Аустроугарски официри и војници са својим женама шетали су заједно осталим грађанима.
После одласка окупатора одржавање Цицеља преузело је Спортско друштво „Соко“, које је направило још три, четири стазе.
Саобраћај се одвијао у главном фијакерима до Сарајева или Пљеваља и обрнуто. Када је направљена пруга Сарајево-Београд до Устипраче би се долазило фијакером а после возом.. Поштански саобраћај је био развијен у пошти су радила три службеника.

Све до завршетка ИИ свјетског рата, и после, Чајниче је било административно-управно средиште котара (среза) и регије.
У Срезу је радило 20-ак службеника.

Народ Чајнича и околине дао је велики допринос учешћом у српским устанцима и бунама,ослобађању од турског ропства, аустругарске окупације и фашистичке окупације.
У Чајничу је 1. марта 1942. године основана Друга пролетерска народно-ослободилачка бригада,састављена углавном , од бораца ужичког и чачанског региона.

Морис Хернес - ПЛАНИНАРЕНЈЕ СТАРОМ ХЕРЦЕГОВИНОМ

На пола пута између Фоче и Чајнича, четири сата удаљено од оба мјеста, брдо Прелуча нуди прелијеп поглед на бројне брдске купе, падине и сиво-плаве вијенце планина.

Одавде се иде по ободу дубоког кланца кроз густу високу шуму гдје су удари вјетра и касне сњежне падавине чиниле дуготрахна пустошења. Огромно дрвеће пало преко пута гради час пузавицама украшене тријумфалне капије час ниске кандинске јохе (?) које нас приморавају да сјашемо и тешко ходамо у блату до чланка или прави барикаде од једног метра преко којих коњи невољно пребацују ноге.

Ако желимо заобићи моћни дрвени костур око коријена или крошње упадамо у блато и бару. На источном ободу шуме направили смо подневну паузу. Дувао је хладан вјетар са сњежних планина Црне Горе. Према сјевру ка долини Дирне је поглед слободан. Сат времена од Чајнича води десно пут ка Пљевљима гдје стреми већина наших сапутника; они неће стићи данас до мјеста гдје се вијори турска застава, али њима је свеједно да ли ће преноћити у Чајничу или у неком хану на путу.

Чајниче је један од најљепше позиционираних градова Босне и Херцеговине, истински бисер земље.

Убрзо нам пада у очи сама позиција мјеста. Већина малих градова овдје изграђена је терасасто на стрмим падинама знатно виших, цитаделама крунисаних брда; скоро као насликане дјелују групе свјетлуцаво-бијелих кућа са црним високим крововима; уз мунаре и крошње четинара леже рушевине тврђава на висинама, а обрађена поља у долинама пружају пријатан и величанствен утисак.

Насупрот свему томе, на висини од 2000 стопа, на горњем ободу једног скоро вертикално засјеченог стјеновитог кланца у чијој дубини жубори Јанина, лежи Чајниче.

Преко пута, на оној страни понора, једна је импозантна група стијена густо крунисана огромним прашумским јелама.

Изнад њих су осојни врхови Чивчи брда док се на југу изнад Чајнича уздиже дупло виши Чичел чије подножје (стопало), окупано валовима Јањине, досеже до висине града. Горње падине су богато изграђене и на све стране испресјецане путевима. На западу између Чичела и Чивчи брда отвара се плави видик далеко преко Дрине према Сарајеву.

Због ове јединствене ситуације, град је могао да се развија само ка горе; тако се пред нама пружио један пластичан (рељефан) план града који смо без потешкоћа у детаље могли сагледати.

Главна и средишња тачка града је нова православна црква на неправилном полигоналном тргу или порти (дворишту) које са дрвеним галеријама дугачке манастирске зграде (конака) окружује маркантну стару цркву, сада ићмијењену војним редутима и наоружану топовима.

Поред тога, у очи пада и стара мјесна џамија; она је смјештена на почетку пијачне улице која се простире стрмо дуж једног потока, притоке Јанине, и броји једва 80 кућа док цијело мјесто има нешто више од 300 кућа са око 1300 становника.

Велика ходочасничка црква у Чајничу са својих 14 бронзаних купола је продукт новосрпске сакралне архитектуре (којој морамо ускратити славу критичног освјетљења?) што побуђује пажњу јер је саграђена од стране домаћег неимара.

Изнад богато одсликаних врата источног прочеља може се на српском језику прочитати натпис који нам даје до знања да у овој божијој кући као и у католичкој цркви св. Стефана у Горици у Херцеговини пред очима имамо плод Хати Хумајима:

"Уз помоћ божију би започета градња ове цркве у част мајке божије 28. јуна 1857. уз допуштење великог цара султана Мешида и сагласност херцеговачког митрополита Григорија. Завршена и освећена бјеше она од стране босанског митрополита Игњата године 1863. Надгледање градње је вршио отац манастира Антон Постић, свештеник Танас Некомадановић, свештеник Јосиф Тановић и вођа писања свештеник Димитрије Поповић. У граду Чајничу 15. августа, написао Петар Неимар Тодоровић."

Неимар и радници су се овјековјечили у прмитивним рељефним скулптурама на угловима зграде. Овдје читамо ћириличним писмом: "Станиша Круљ, рођен у Љубињу, је започео градњу ове Богородичне цркве с божијом помоћу године 1857."

До натписа се види оседлан племенити коњ како прескаче препреку и стиже до циља...